Miloš Janjić

Trenutno, dok obavljamo još jedan zadatak, prisustvujem svakodnevnoj sceni, kada gomila mladih zabije svoje elektronske uređaje sebi ispred nosa.
Ali, atmosfera i nije baš tako obična, jer se trude da veoma lepo dočaraju svoje osećaje i pretoče u reči ono čime su ispunjeni, ono što će poneti sa sobom i ono što se ne pakuje u kofer, povremeno odsutno zureći u planine između grana, kojima je okruženo ovo divno mesto u kojem smo se upoznali, i šapućući ili meškoljeći se, odražavaju se u refleksiji poda. I ne tako širokog poda, ali dovoljno prostranog za sve nas, taman koliko treba, koji je ispratio svaki naš korak i pokret, upio uveče našu zadihanost nakon veoma uspešno ispunjenog dana, i podržao svaku nesigurnost.
Prilično sam siguran da ova prostorija nije doživela ovoliku količinu energije, gledanja u oči sa osmehom, zagrljaja i skakanja, jer konferencije za koje je namenjena, nisu takve.
Pisaću bez ikakvog reda, jer on u meni trenutno ne postoji, pa ne želim još uvek da peglam u meni nagomilane izgužvane osećaje i doživljaje. Da, imao sam očekivanja, i da, imao sam i strahove. I sve njih sam prevazišao i umanjio. Ne znam da li sam nečujno izašao iz zone konfora ili da li sam krupnim koracima kročio u nju i razvukao se po njoj. Iako sam znao većinu aktivnosti u kojima sam učestvovao u ovom procesu, i imam u njima iskustvo, nisam želeo da ga akcentujem i da se dičim time što znam, nego sam samo imao veliku potrebu da pomognem, objasnim i podržim. Ono što je bilo novo za mene, jeste kombinacija aktivnosti i reaktivirano i novo iskustvo koje one…

Nastavak pišem iza scene.

Sakriven iza zavese.

Dok moje prijatelje obasipa svetlost reflektora, a ja, i da žmurim, mogu da im prepoznam korake.
I ne znam šta da napišem, jer se misli gube i osluškujem škripanje parketa bine.
Ja jesam jednom proveo noć na sceni jednog beogradskog kulturnog centra, spavajući i sanjajući bolju budućnost, ali ovakvu žurku na sceni nikad nisam imao, koja je samo “ceremonija” stvaranja bolje budućnosti, i konekcije između nas. Smenjuju se figure, tela, apstraktne slike, grupe, pokreti.
I na kraju pisma, ostaviću mesta za želju – scena, ja, i jedan mali reflektor, pismo koje čitam i oni kao moja publika.
Više ne znam kome da se zahvalim, kome da se izvinim, koga da ohrabrim.
Jer opet sam upoznao ljude/osobe koje menjaju svet, svako na svojstven način, i aplaudiram im zbog toga.
Ovo je jedno od onih situacija u životu koja mi je ponovo pokrenula duboku dilemu, i pitanje, kako (umem bolje) da se izrazim – pokretom ili rečju.

Prepisujem ovaj tekst u svesku, pored kojeg će biti i sve anegdote, ideje pokrenute ovde, zapisi izgleda vežbi i sva oduševljenja.

Ako nedovoljnu osvešćenost i neki nivo neznanja posmatram kao nedostatak, onda sam započeo neko svoje “lečenje” jer sam svestan svesnosti i svestan svega oko sebe, nekako kao da mi je porasla količina hipersenzitivnosti na signale koje primam iz spoljašnjeg sveta i iz svog bivstva. Trening i odnosi u toku njega jesu samo provokatori različitih procesa u meni, i biće takvi, na meni je samo da budem zahvalan svima koje sam pogledao u oči, a pogledao sam svakog! I da nastavim na sopstvenoj izgradnji i daljem prenošenju znanja i iskustva mladim bićima (zvučaću kliše) koja stupaju na ovu pozornicu, zvana – svet.

About Author

administratorPeople2People NGO